Најраније заковице су били мали клинови од дрвета или кости; први случајеви деформисаног метала вероватно представљају претке заковица које данас познајемо. Без сумње, они представљају најстарији метод спајања метала познат човечанству, који датира још од првобитне употребе ковних метала. На пример, током бронзаног доба, Египћани су користили заковице да причврсте заједно шест дрвених сегмената који су формирали наплатке точкова са краковима; Слично, након успешног ливења великих бронзаних статуа, Грци су користили заковице да споје различите компоненте заједно.
Године 1916, када је ХВ Вајт из Британске компаније за авионе први пут патентирао „слепу заковицу“-затварач који се може инсталирати само са једне стране-мало је могло да предвиди колико ће се ова врста заковице на крају примењивати. Од ваздухопловног инжењеринга до канцеларијских машина, електронских производа и спортске опреме, слепа заковица је вероватно постала ефикасан и робустан метод механичког причвршћивања. Иако је тачан датум проналаска шупље заковице-првобитно развијене за употребу у запрези-и даље нејасан, сама коњска орма је измишљена негде између 9. и 10. века нове ере. Слично као и прикована потковица, закована коњска орма је помогла да се радници ослободе тешког физичког рада; штавише, заковице су подстакле бројне друге значајне проналаске, као што су гвоздене клешта које користе металци и маказе које се користе за шишање оваца.
